THE BEST IS YET TO COME

Najbolje tek dolazi – postalo je fraza koja se provlači u čestitkama za rođendane i nove godine.

Dobro zvuči i dopalo mi se to baš kao poruka, kad nekog voliš ili hrabriš...

Posljednjih par dana ta mi rečenica ne izlazi iz glave i odjednom prosvetljenje – shvatim da ja u potpunosti živim upravo tu rečenicu.

Najbolje tek dolazi, a ja uvijek na istom čini mi se... Imam divnu porodicu, čarobnu djecu, najbolje prijatelje na svijetu, odličan posao... i prazan novčanik J.Puna sam samopouzdanja i pozitivnih misli, vortex i visoka vibracija, osmijeh i lijepa riječ, ali nešto ipak ne radim kako treba...

Ne postoji bojazan da moj život ponese kolotečina. Čim se uljuljkam, evo novog talasa. Ali, mi smo naučili da surfujemo po talasima, obožavam izazove, valjda mi zato svaki dan nosi po jedan najmanje.

Ipak, moram priznati da sam zaista srećna u životu i imam privilegiju da su mi prijateljice veličanstvene žene, izuzetno hrabre i sposobne da život žive punim plućima. Od njih sam puno naučila, one mi daju snagu da se izborim za sebe.

  *                         *                         *                           *                            *                         *                            *

Sjećam se kada sam prvi put išla na plažu bez roditelja. Sa najboljom drugaricom... nosila je sendvič u torbi za nju, njenu mlađu sestru i za mene. Maštale smo, smijale se, učila me da skačem „na glavu“. Obožavala sam njenu sobu – na policama puno knjiga i ukrasnih sapuna raznih boja i mirisa... na stolu bezbroj flomastera i bojica i mnoštvo crteža...Obožavala sam njen humor, sjećam se pisale smo scenario za film, danas bi to bo sjajn film... Čitale smo „Male žene“ i bile beskrajno bezbrižne! I danas, poslije toliko godina, ma koliko nas životni izazovi razdvajali, spajaju nas životne spoznaje. Od tada i danas imam sestru...

  *                         *                         *                           *                            *                         *                            *

Jednu prijateljicu upoznala sam kada sam već postala mama. Možda sam joj u početku čudno izgledala kao mlada mama, jedina mama među njima... Putevi su nam se razdvojili na par godina. Mijenjale smo gradove i ona i ja , ali smo se srele u školskom dvorištu kada je moje drugo dijete krenulo u školu sa njenim prvim J Pored svih naših druženja i podijeljenih iskustava, najdraži momenat je bio kada je tražeći cigare iz torbe izvukla svesku sa ljubičastim koricama. „Išla sam sebi da kupim i ti si mi pala na pamet, pa sam kupila i tebi“

„Šta da radim sa sveskom?“

„Piši“ rekla je „Piši šta god ti padne na pamet!“

Danas i ona ima balans u kući, obrnuti od mog, ali ipak savršen – velikog dječaka i predivnu djevojčicu u pelenama.

  *                         *                         *                           *                            *                         *                            *

Još jednu divnu ženu, koja će svoje snage i veličine postati svjesna tek za nekoliko godina, upoznala sam – na poslu. Slušala je zbunjeno kako doživljavam život, na koji način posmatram sve što mi se dešava i kako se nosim sa izazovima.

„Blago ti pameti! Samo ću ti to reći“ blagonaklono se smješeći rekla je na pola iznenađena dok sam nam ja kuvala kafu. Smijale smo se obije, jer se većina mojih reakcija na životne situacije graničila sa glupošću. Ipak glupost nije bila a sada zbog ovih divnih žena sebi glupost ne smijem ni da dozvolim, niti mogu jer srećom imam njih. Održale smo bezbroj koncerata u njenim kolima, toliko mog života sam joj ispričala, što nisam nikome ja mislim...

  *                         *                         *                           *                            *                         *                            *

Pitala se ja da li kad čovjek sazri i dođe u određene godine može da upozna i sebi priušti novog iskrenog prijatelja, jer postoji mit da je broj „pravih“ sve manji što smo stariji. I onda, kao i do sada na sva moja životna pitanja dođe životni odgovor u vidu susreta sa divnoćom najdivnijom. I uvjerim se da ta povezanost samo „klikne“, trepneš i konektuješ se sa nekim. Često mi se desi da kad prođe neka situacija, a svaki dan prolazi neka situacija, koja kada prođe prestaje da bude teret i postaje smiješna, čujem kako mi se smije i kaže „Teško meni!“ kroz zvonki smijeh. I ma koliko da je daleko, uvijek  je tu, kao i ove druge divne žene koje su mi po kilometrima bliže.

Vama dobre moje, koje ste me naučile pravim vrijednostima, vama hvala za sve, ne zaboravite – NAJBOLJE TEK DOLAZI! Pa i neka je novčanik prazan – srce je puno!


                                                            ... nastaviće se...