ČUDA SU U NAMA

Čuda su u nama...oko nas... Ne treba čekati na njih, treba vjerovati i prepustiti se.
Tačno je godina otkako zvanično pišem. Šta mogu reći o svom životu? Pun je čuda i sve je zapravo već isplanirano u naše ime. Ne možemo mi upravljati time, možemo se samo uskladiti i biti srećni.

Uskoro je Nova godina, opet. Uvijek kada je vrijeme darivanja, ja finansijski loše stojim, i moram praviti čitav biznis plan kako realizovati uspješno sve što želim. Obično me hvata panika i ne uspijevam zapravo uživati, nego panično jurim u pokušajima i improvizacijama.

E pa mislim da sam do sada naučila nešto.
Sve se mijenja, sve se promijenilo, ja se mijenjam! Više ne radim posao kom sam se dala kao da je jedno od moje djece. Uvijek najviše brinete za najmlađe dok ne stane na noge. E tako je meni bilo na poslu, zanemarivala sam tako mnogo toga. Posao je bio odličan, to što sam radila sve što sam radila da bih unaprijedila posao ni malo mi nije žao, naprotiv! Zapravo ničega mi nije žao, bila je to velika škola za mene. Sada slijedi novi posao, koji nije bio u planu. Ili je ipak bio?
Naime, u planu je bilo normalno radno vreme, odmor u vrijeme odmora, slobodan vikend... Svi su me pitali „Gdje ima tako nešto, blago tebi“ Šta znači odmor u vrijeme odmora? Pa moj dosadašnji posao je podrazumijevao najviše posla u vrijeme kada sav normalan svijet odmara, ljetnja i zimska sezona su u tom poslu najprometnije, pogotovo ljetnja... A radilo se po smjenama sa jednim slobodnim danom u sedmici, uglavnom bi to bio radni dan. Eto, zato se neizmjerno radujem prvoj smjeni i slobodnom vikendu.
Nije baš da sam planirala posao koji me čeka, ali je izgleda on itekako planirao mene.
Dok sam se izležavala, bez želje da ustanem iz kreveta, ne znam koji dan za redom otkako ne radim, moj dobri muž upao je u sobu i počeo da cvrkuće „diži se, hajde ustaj...“ Nije mi se ustajalo, samo sam ga gledala sa smješkom.
„Hajde, jedan poziv menja sve“ počeo je da pjeva. Utoliko mu je zazvonio telefon u drugoj sobi, izašao je. Kada se vratio, počeo je da se smije... „Hajde diži se, spremi se, idemo na razgovor za posao, ako želiš!“ Ukratko mi je ispričao o čemu se radi. Ustala sam, spremila se, otišli smo. Nisam baš bila oduševljena prijedlogom, jer to i nije ono što sam planirala nikako, iako je u opisu mog posla. Međutim, nakon obavljenog razgovora, požljela sam da ostanem tu.
Zašto sve ovo pišem...prosto – ne možemo predvidjeti sve do tančina, nema šanse. Možemo poželjeti i uskladiti se sa željom, bez forsiranja.
Poslije obavljenog razgovora, moj suprug rekao mi je „Obavila si razgovor, uradila šta je do tebe, sada te molim da sve ovo zaboraviš i prepustiš se, biće šta bude!“
Naravno, nisam ga poslušala. Razmišljala sam o razgovoru, zamišljala sebe u toj firmi i očekivala da me već sutra pozovu da radim, da preskoče sve ostale kandidate...Ne ide to tako, ma koliko toj firmi baš ja bila potrebna. Čekala sam pet dana da se jave, nisam se odvajala od telefona, mail mi je bio otvoren da mi slučajno ne promakne ako mi stigne poruka... Cijele sedmice - ništa.
U petak sam rekla „zvaće me danas“... niko zvao nije, a ja od petka nisam provjeravala poštu... Odustala sam. Ionako mi niko ništa nije obećao. ma koliko taj prvi razgovor bio impresivan.
U utorak, četiri dana kasnije, sam otvorila mail i vidjela poruku, da me zovu iz te firme na još jedan razgovor, u ponedeljak, dan koji je već prošao... Nasmejah se, odmah sam okrenula broj telefona, objasnila da nisam vidjela mail pravovremeno...“Šta mi je činiti?“
„Možeš li doći danas?“
Mogu nego šta! I eto...kad sam otpustila i zaboravila, kako mi je odmah rečeno, brže bi se sve posložilo. Ovako sam čekala par dana duže.
Po ko zna koji put u životu shvatila sam da nestrpljenje ne vodi nikud... a ja odoh da spavam, sutra moram rano na posao :-)