(O) NEOBIČNIM LJUDIMA

Šta je „zašto“ vašeg dana?

Zašto ste se probudili? Zašto ste obukli to što ste obukli? Zasto ste pojeli to što ste pojeli? Šta je razlog koji vas pokreće?

Na kraju svakog dana sigurna sam da svima fali još malo vremena da završe dan kako bi željeli. Vrijeme je apstrakcija koju većina doživljava onako kako nam je nametnuta – brojevima na časovniku i u kalendaru.

Da li je to baš tako?

Primjetili ste – u jednom danu neko uspije da proputuje pola Crne Gore jer mu je to u opisu posla, i da se vrati kući na ručak. Neko ne uspije da spremi ručak na vrijeme. Stvar je u tome kako se organizujemo u vremenu. Radi se o tome zašto smo nešto započeli.

Danima razmišljam o tome, kako da unaprijedim svoj život. Kako da produžim dan? Zapravo, kako da ga što ljepše iskoristim.

Znate, sve manje mi je važno šta drugi misle o meni, koliko god da su mi bliski, sve više mi je važno šta ja mislim o sebi! Posmatram samo kakve su posledice mog takvog razmišljanja i ponašanja. Došla sam do zaključka da je moje ugađanje drugima uvijek bio čist promašaj. Nemoguće je jer je moj pogled na realnost drugačiji od nečijeg tuđeg pogleda. Ne zato što sam ja nešto posebno u odnosu na druge, već zato što su svi nešto posebno u odnosu na druge. Oni koji su svjesni toga čine dobro sebi i ne nameću drugima svoje stavove. Žive u miru, a to je danas najveći blagoslov. Koliko ljudi iz vaše okoline živi u miru, zadovoljno svojim „zašto“ iza kog ne postoji niko drugi kao odgovor?

Poznajem nekoliko „neobičnih“ ljudi. Neobičnih zato jer su fokusirani na svoje mišljenje i drže se toga. Neobičnih jer vidim da su srećni svojim izborima. Neobičnih jer za većinu nisu obični, svakodnevni. Neobičnih jer prate svoje srce, imaju svoj mir, žive život koji su sami izabrali.

To su voljeni, srećni ljudi, majke i očevi, uspješni u poslu kojim se bave... uspješni u životu... Znaju biti strpljivi i ne zanima ih „šta će selo reći“ J

Moji susreti sa tkvim ljudima nisu uvijek bili prijatni. Nisu jer sam ja bila daleko od njih. Nisu oni ti koji imaju zid oko sebe. Isprva sam i ja onako svakodnevna njih smatrala uobraženima, bezobraznima, sebičnima... A opet, posmatrajući njihove živote onako u prolazu, izgledalo je suprotno od onoga što mislim... Bile su potrebne godine da shvatim tajnu. A sve te godine oni su bili tu i pomogli u mom shvatanju, da moj život nije „zato jer neko tako kaže“. Moj život je „zato jer ja tako kažem“!